Raport-Online

Вести из света наоружања

Т-90, основни борбени тенк

Основни борбени тенк Т-90, Кубинка, 8. септембра 2000.

Основни борбени тенк ознаке T-90 био је први серијски произвођен тенк у Русији након распада Совјетског Савеза деведесетих година. Временом ће постати и најпроизвођенији тенк у постхладноратовском периоду, са око 2700 примерака током 25 година серијске производње.

Упркос својој изворној ознаци, Т-90 представља даљу еволуцију пројекта тенка Т-72. Крајем осамдесетих година, Совјетски Савез је у серијској производњи истовремено имао три основна борбена тенка: у Харкову Т-64, у Лењинграду Т-80 и у Њижњем Тагилу Т-72. Сва три тенка су, грубо речено, имали сличне техничке карактеристике и истоветно наоружање, али и логистичку ноћну мору, пошто су имали различите моторе и трансмисије. Упоредна серијска производња три модела тенка била је рефлексија заостале совјетске одбрамбене политике, у светлу регионалних индустријских политика. Један каснији руски историчар оценио је ово стање као „злочин против сoвјетске армије“.

Основни борбени тенк Т-72А, као експонат у Музеју технике Вадима Задорожного. Фото: vitalykuzmin.net

Од ова три тенка, Т-72 је сматрана „мобилизацијским тенком“, односно јефтином конструкцијом који би се у случају рата могао производити у великим количинама по ниској цени. Ово је посебно било видљиво по систему за управљање ватром, који је био генерацију старији од остала два тенка о којима је овде реч. Систем за управљање ватром код модерних тенкова је појединачно гледано најскупљи део. Тенк Т-72 је био и једини тенк који се по лиценци производио и ван Совјетског Савеза. Укупна производња тенка Т-72 у Совјетском Савезу, у периоду од 1973. до 1990. био је 22 096 тенкова.

Наметање доктрине „одбрамбене довољности“ Горбачова довело је до постепеног смањења производње совјетских тенкова. Совјетски Савез је 1980. имао пет фабрика тенкова, да би 1991. остале свега три. Након распада Совјетског Савеза, свега две фабрике су остале на територији Руске Федерације. Годишња производња тенкова опала је са 3254 комада 1987. на свега 1000 комада 1991, након чега је наставила и даље да пада.

Тенк Т-80У, фото: vitalykuzmin.net

Фабрика тенкова из Харкова, дуго година сматрана примарним совјетским центром за пројектовање и производњу тенкова, произвела је 1991. године 800 примерака тенкова Т-80УД. Како је била размештена у Украјини, фабрика у Харкову била је одсечена од Руске Федерације. Производња тенкова Т-80У у Санкт Петерсбургу (фабрика Киров) прекинута је 1990, непосредно пред распад Совјетског Савеза. Производња тенкова Т-72 у Чељабинској фабрици трактора прекинута је 1989, након произведених 1522 примерака. На тај начин остале су свега две активне фабрике тенкова у Русији, Уралвагонзавод у Њижњем Тагилу и Трансмаш у Омску, у Сибиру. Од њих две, фабрика у Њижњем Тагилу била је значајнија. У њој се налазио и значајан конструкторски биро, тзв. „Вагонка“, као и велики производни погон. Овај конструкторски биро био је заслужан за пројектовање неколико модела тенкова током Хладног рата, укључујући и Т-55, Т-62 и Т-72. Фабрика у Омску је имала веома мале пројектантске капацитете и сматрана је фабриком-подизвођачем, која је производила тенкове пројектоване на некој другој локацији. У време распада Совјетског Савеза, у Омску се одвијала производња Т-80У, док је у Њижњем Тагилу произвођен Т-72.

uralvagonzavod
Уралвагонзавод у Њижњем Тагилу

Руски министар одбране је 1992. године појаснио да оружане снаге неће моћи више да приуште истовремену куповину два модела основна борбена тенка. Руски званичници су имали став да желе да сведу производњу на производњу једног модела тенка, било Т-72 или Т80. Међутим, избор једног од ова два модела тенка значио је катастрофу за онај други град који би остао без посла. Стога су руске оружане снаге наставиле да купују оба модела тенка, али у мањем броју. Тако је 1992. наручено свега 20 тенкова: пет Т-80У из Омска и 15 Т-72 и Њижњем Тагилу.

Производња која се одвијала у периоду 1992-93. била је мало обимнија, али због наруџбина за инострано тржиште. Сва ова производња била је само бледа сенка производње из осамдесетих година и служила је само да спречи гашење фабрика. Било је неких нада да ће добити веће поруџбине из иностранства, које се ипак нису десиле. Уралвагонзавод је у свом фабричком кругу имао на лагеру око 350 тенкова Т-72С и Т-90, док је Трансмаш имао 150-200 тенкова Т-80У. Неки од ових тенкова извезени су 1996. године на Кипар и у Јужну Кореју. Уралвагонзавод је постепено извозио тенкове Т-72. Изостанак плата радницима у фабрици у Њижњем Тагилу довео је до штрајка у јулу 1995, када су радници заузели неке од тенкова на лагеру и провезли их, у знак протеста, кроз град.

Т-72 постаје Т-90

Тенк Т-72 је уведен у оперативну употребу совјетских оружаних снага августа 1973. Основна конструкција је претрпела еволуциона унапређења у Уралвагонзаводу. До краја осамдесетих година, серијски је произвођен модел Т-72Б (Објект 184), који је уведен у серијску производњу 1985. Следећи корак у Уралвагонзаводу била је намера да се паралелно испита у потпуности нови пројекат тенка, Објект 187, упоредо са знатно модернизованим тенком Т-72Б, названим Објект 188. Објект 188 је пројектован од нуле и развојем је руководио главни конструктор А. С. Шчелгачев. Пројекат комплетно новог тенка није био одобрен од стране руског руководства, тако да је углавном био резултат локалних иницијатива из фабрике у Њижњем Тагилу.

Пројекат је финансиран из фонда за модернизацију тенка Т-72Б. Оклопно тело било је значајно веће од тела тенка Т-72, како би се уградио мотор већих димензија. Прва два прототипа била су врло слична Објекту 188 по многим питањима, укључујући и употребу дизел мотора В-84 снаге 840 КС и ливене куполе. Трећи и четврти прототип су били основа за конфигурацију са новом вареном куполом као и доста снажнијим погоном: гасном турбином ГТД-1500 или дизел мотором Чељабинск А-85-2 снаге 1200 КС. Пети и шести прототип су били израђени у виду предсеријских модела. Наоружање тенка Објекта 187 био је нови топ 2А66 калибра 125 мм, развијен у Артиљеријској фабрици бр. 9 у Свердловску (сада Јекатеринбург).

Објект 187 са уграђеним топом 2А66 калибра 125 мм.

Иако је овај топ могао да користи исту муницију као и постојећи совјетски топови Д-81Т калибра 125 мм, користио је напреднију конструкцију која му је омогућавала да издржи веће притиске унутар цеви. Уз топ 2А66 развијени су и нови типови муниције калибра 125 мм. Једна од основних ограничења постојећих тенкова била је висина аутоматског пуњача. Тиме је огрaничена дужина пенетратора коришћених у APFSDS (панцирно пробојни крилцима стабилисан поткалибарни) пројектилима. Како би се побољшала пробојност муниције, био је неопходан дужи пенетратор као и нови аутоматски пуњач који би могао да прими дужу муницију; тако је настао нови аутоматски пуњач модела 3БМ39 Анкер. Систем за управљање ватром био је заснован на моделу 1А45 Иртыш, какав је био уграђен у Објект 188. Објект 187 је користио реактивни оклоп Малахит, заједно са унапређеним ламинираним оклопом оклопног тела и куполе.

Пројектовање тенка Објект 188 формално је иницирано декретом Савета министара Совјетског Савеза 19. јуна 1986. Програм је првобитно понео кодно име „ОКР Совершенствование 72Б” (Модернизација 72Б). Основ новог програма била је инкорпорација система за управљање ватром 1А45 Иртыш са тенка Т-80У на тенк Т-72Б. Поред тога, у Објект 188 је требало инкорпорирати и најмодернија решења заштите, укључујући и нову генерацију реактивног оклопа. Истовремено, покренут је и паралелни програм, који је имао за циљ пројектовање извозне верзије тенка Објекта 188, пошто је било неких индиција да ће овај тип тенка бити потиснут у совјетској војсци новијим и модернијим тенком Објекта 187.

Објект 188 током испитивања.

Објект 188 је првобитно означаван са Т-72БМ, где је „М“ значило „модернизовани“. Објект 188 је добио нову генерацију реактивног оклопа, Контакт-5. Најбитнија измена на Објекту 188 била је уградња система за управљање ватром 1А45 Иртыш. Нови систем за управљање ватром је омогућио употребу ПОВР 9К119 Рефлекс, као и гађање у покрету, брзином до 30 км/ч. Поред тога, омогућио је и употребу нових тзв. “air burst” пројектила Ајнет; приликом употребе ове муниције, систем за управљање ватром прати лет пројектила и даљински га активира у тренутку проласка пројектила изнад циља, чиме повећава ефикасност пројектила на циљу, нпр. на укопану пешадију.

Прва четири прототипа Објекта 188 су јануара 1989. подвргнута испитивањима. Током ових испитивања откривени су бројни недостаци, који су у наредном периоду отклоњени. Други сет испитивања је извршен са два модернизована тенка и они су изведени у периоду од јуна до септембра 1990. Ова унапређена верзија се некада означава и са Т-72БУ (Усовершенствования – усавршени). Резултати ових испитивања су били успешни, тако да је руско Министарство одбране 27. марта 1991. предложило усвајање тенка Објекта 188 у наоружање. Следећи степен тестирања била су армијска испитивања, изведена у оклопним јединицама руских оружаних снага. Истовремено, радови на Објекту 187 су заустављени, а разлози за одустајање су проглашени државном тајном.

 Распад Совјетског Савеза се догодио 1991, али пре него што је Објект 188 ушао у серијску производњу. Гунгула која је пропратила распад Совјетског Савеза одложила је рад на Објекту 188, што је било условљено хаосом који је владао у систему финансирања државе. Да би се ствар додатно закомпликовала, постарала се широко раширена међународна прича о лошим борбеним перформансама тенкова Т-72 из састава ирачке војске у операцији Пустињска олује 1991. године. Било да је последица лоша обученост и командовање ирачке армије или конструктивни проблеми тенка, међународна репутација тенка Т-72 била је добрано урушена ирачким дебаклом. У то време, Т-72 је био основни совјетски извозни производ, тако да је било неких притисака да се Објект 188 преименује како би се дистанцирао од нарушене репутације тенка Т-72. Према првом плану, било је предвиђено да понесе ознаку Т-88, као скраћену верзију ознаке Објекта 188. Међутим, нови председник Русије, Борис Јељцин је 8. јуна 1992. посетио Уралвагонзавод, када му је и приказан прототип Објекта 188. Након посете, Јељцин се сложио да се Објекат 188 уведе у серијску производњу под ознаком Т-88. Међутим, након даље дискусије, име је промењено у Т-90, као симбол чињенице да је то први нови руски тенк који ће бити произведен у деведесетим. Ова одлука је коначно усвојена државним декретом од 5. октобра 1992. Извозна верзија је добила ознаку Т-90С.

unisteni iracki T-72
Тенк Т-72М1 из састава 2. оклопне бригаде ирачке војске, уништен током операције Пустињска олуја.

Први тенк прве серије био је спреман 30. септембра 1992, а до краја године са фабричких трака сишло је још 13 примерака. Испорука термалне нишанске справе Агава-2 представљала је проблем, пошто карактеристике уређаја нису баш задовољавале, а цена је била превисока. Тако су само два тенка из прве серије добиле ове нишанске справе, док су преостали добили јефтиније нишанске справе Буран-ПА. Након основне верзије Т-90 уследила је производња командног тенка, ознаке Т-90К. Ова верзија је имала додатни радио уређај Р-163-50, специјалну антену дужине 4 м и помоћни извор напајања АБ1-П28.5. Укупно гледано, око 5% руских тенкова израђује се у верзији командног тенка. У периоду од 1992. до 1994. укупно је произведено 105 тенкова Т-90.

Технички опис тенка Т-90

Оклопна заштита

Основна верзија тенка Т-90 има унапређену верзију ливене куполе тенка Т-72Б. Купола има значајне шупљине у предњем делу, која омогућава коришћење специјалног оклопа (спецбронирования). ова шупљина се простире под углом од 45° у одосу на уздужну осу тенка. Вишеслојни оклоп је пројектован у бироу НИИ Стали и цени се да је еквивалент дебљини 530 мм ваљаног хомогеног оклопа. Специјални оклоп смештен у овим шупљинама се назива „рефлектујућим плочама“ у Русији, док на западу носи име NERA (non-energetic reactive armor). Чеони оклоп куполе започиње спољним слојем дебљине око 120 мм ливеног челика. Шупљине су око 0,4 м широке и 1,1 м дуге и садрже 20 специјалних оклопних модула. Сваки од ових модула дебео је 30 мм и састоји од плоче хомогеног оклопа дебљине 21 мм, слоја гуме дебљине 6 мм и плоче хомогеног оклопа дебљине 3 мм; ових двадесет модула су употребом специјалних одстојника међусобно размакнути по 22 мм. Иза овог слоја модула налази се плоча хомогеног оклопа, дебљине 45 мм, након чега следи ливени слој оклопа дебљине 80 мм. На својој најдебљој тачки,чеони оклоп је дебео неких 750 мм. За разлику од старијих верзија, које су користиле ламинирани оклоп, оклопни модули су еластични и нису фиксирани. Приликом удара, гума у модулима се сакупља и потом шири, померајући оклопну плочу назад на путању наилазећег пенетратора, чиме му смањује потенцијалну пробојност. Ово је и разлог због чега Руси овај тип оклопа зову рефлексни или полуактивни.

Оклопна заштита куполе тенка Т-90; уочавају се празнине у чеоном оклопу.

На куполи Т-90 је уграђен и експлозивни реактивни оклоп Контакт-5, такође развијен у НИИ Стали. Назива се универзалним реактивним оклопом, пошто умањује ефикасност и APFSDS и HEAT пројектила, за разлику од прве генерације ЕРО Контакт, који је имао задатак да смањи ефикасност искључиво APFSDS пројектила. Тако је извршена замена старијих модула ознаке 4С20 новим 4С22. Експлозивни модули прве генерације 4С20 били су пројектовани тако да су били неосетљиви на кинетички удар стрељачке муниције, док је 4С22 пројектован тако да када APFSDS пројектил удари у спољну металну плочу, удар генерише фрагмент велике брзине довољан да детонира експлозивни панел у унутрашњости модула. Модул садржи око 300 грама пластичног експлозива.

Челичне кутије система Контакт 5 садрже вишеструке модуле 4С22. На пример, панели на куполи садрже три модула 4С22. Према компанији НИИ Стали, Контакт-5 нуди повећање оклопне заштите од неких 34-57%, уз повећање масе оклопа од свега 0,3 тоне. Америчка војска је крајем деведесетих година извела опитна гађања дванаест тенкова Т-72, заштићених специјалним и реактивним оклопом Контакт-5. Тестови су показали да се тенк са чела не може пробити коришћењем и најмодеренијих кинетичких пројектила западног порекла, типа APFSDS М829А1 са осиромашеним уранијумом.

ERO Контакт 5 на тенку Т-90С индијских оружаних снага

Друга иновација уграђена на Објект 188 био је систем активне заштите ТШУ-1 Штора (завеса). Систем Штора је првобитно био уграђиван на тенкове Т-80УК, а њена уградња на Т-90 била је још један знак о пребацивању овог тенка са „јефтиног решења“ на високотехнолошки статус. Штора систем је пројектован у СКБ Ротор, конструкторском бироу компаније Електромашина из Чељабинска, а намењен је за борбу против противоклопних ракета и вођених пројектила. Најочигледнији елемент овог система је пар инфрацрвених ометача, модела ТШУ-1-7, смештених на свакој страни чеоног дела куполе, непосредно уз цев тенковског топа. Типична противоклопна вођена ракета западног порекла користе полуактивно командно вођење ракете (SACLOS). Ракета има ИЦ фар усмерен ка назад. По лансирању ракете, трагач на ракетном лансеру се закључава на ИЦ фар ракете и води ракету корелацијом локације фара и локације циља. Ометачи система Штора су намењени да ометају секвенцу вођења збуњивањем трагача на лансеру, пошто је ИЦ сноп ометача јачи од снопа ИЦ фара на ракети. Ометачи ТШУ-1-7 пројектују ИЦ сноп димензија 4° по елевацији и 20° по азимуту; интензитет осветљености је 20 mcd (миликандела).

Елементи активне заштите тенка (детектори ласерског озрачења и ИЦ ометач)

Други елемент система Штора је намењен за борбу против ракета или вођене муниције које користе полуактивно ласерско вођење (SAL), какав је амерички вођени артиљеријски пројектил Coppperhead, калибра 155мм, или ране верзије противоклопне ракете AGM-114 Hellfire. Четири детектора ласерског озрачења распоређена по куполи, тако да су два прецизна детектора на чеоном делу куполе, а два груба детектора на боковима, који покривају бокове и задњи део тенка. По укључењу система, детектори обезбеђују податке контролној јединици унутар тенка, која аутоматски активира бацаче димних кутија Тип 902 Туча. Туча представља систем од шест бацача димних кутија, уграђених на обе стране куполе, које лансирају димне кутије 3Д17. Димне кутије се активирају на око 80 метара од тенка и стварају димну завесу под углом од 45° у односу на уздужну осу тенка, која траје у зависности од метеоролошких услова. За ове потребе развијен је специјални антиласерски спектрални дим, намењен блокирању ласерских снопова таласних дужина од 0,4 до 14 микрона, што је уобичајена таласна дужина ласерских обележивача циљева тог времена.

Произвођач Шторе тврди да ометање смањује вероватноћу погађања противоклопних вођених ракета за 3 до 5 пута, док систем задимљавања умањује вероватноћу погађања ласерски вођеним пројектилима 1,5 пута.

Ватрена моћ

Тенк Т-90 је наоружан глаткоцевним топом калибра 125 мм, ознаке 2А46М, познат и под ознаком Д-81ТМ. Топ је пројектован у конструкторском бироу Спецтехника у Јекатеринбургу, а произведен је у фабрици Мотовилиха у оближњем Перму. Инжењери Мотовилихе су тврдили да је нови топ 2А46М1 за 20-25% прецизнији у односу на старије моделе 2А46. Након њега, уследио је модел 2А46М-2, која има изменљив уметак цеви израђен од хрома, што је покушај продужетка животног века цеви тенковског топа.

Тенковски топ 2А46-М1 125 мм

Једно од најбитнијих унапређења конструкције тенковског топа је нова генерација муниције калибра 125 мм, која је развијена у Истраживачком институту у Москви. Тако је развијен APFSDS пројектил 3ВБМ17 пробојности веће од 250 мм на даљини од 1000 метара, затим два кумулативна пројектила: 3ВБК17 пробојности од око 705 мм и 3БК29 пробојности 350 мм иза експлозивног реактивног оклопа.

Најкритичнији напредак тенка Т-90 у односу на Т-72Б била је усвајање система за управљање ватром 1А45Т Иртиш, какав је раније уграђиван у тенк Т-80У. За разлику од многих западних интегрисаних система управљања ватром, руски систем дели систем управљања ватром нишанџије на два блока, ноћну перископску нишанску справу нишанџије, одмах испред лука нишанџије и интегрисана дневна нишанска справа 1А43 са ласерским даљиномером/системом вођења ПОВР ознаке 1Г46, на предњем делу куполе, интегрисан са дигиталним балистичким рачунаром 1В528-1.

Борбени комплет муниције тенка Т-90

У поређењу са НАТО тенковима, руски тенкови с почетка деведесетих година патили су од спорог добијања слике са ноћних нишанских справа нишанџије. Квалитетне ноћне нишанске справе су могле да додају и по четвртину милиона долара на цену тенка.

Руска војска је усвојила ноћну нишанску справу Т-01-П02РТ Агава-2, али су цена и потешкоће у производњи условиле да највећи део тенкова Т-90 буде опремљена справом Т01-К01 Буран. Тенк Т-90 са справом Буран је добио ознаку Објект 188Б, док су они са Агавом понели ознаку Објект 188Б1.

Нови систем за управљање ватром омогућује тенку Т-90 да гађа противоклопном вођеном ракетом 9К119 Рефлекс, домета 5000 метара. Раније варијанте тенка Т-72 могле су да дејствују противоклопном вођеном ракетом 9К120 Свир, која је мањег домета у односу на ПОВР Рефлекс. Ракета се користи у спрези са системом за управљање ракетама 9С515, који је део система за управљање ватром 1А45Т. ПОВР Рефлекс је пројектована на бази муниције 3УБК14, која се састоји од ракете 9М119 и редукованог барутног пуњења 9Х949 са одстојничким чепом, који обезбеђује правилан положај ракете у цеви топа. Пројектил 3УБК14 се уклапа по димензијама у аутоматски пуњач топа, као било који други пројектил калибра 125 мм из борбеног комплета тенка. након лансирања, извлаче се два пара закрилаца, од којих је један пар одговоран за стабилност пројектила а други за управљање. Тело пројектила 9М119 у себи садржи кумулативну бојеву главу масе 4,2 кг,  са односом пенетрација-пречник од око 7:1, и пробојношћу од 650 до 700 мм.

ПОВР 9К119 Рефлекс

Након испаљивања, ракета Рефлекс оставља иза себе мали поклопац, који штити уређај за вођење, који је окренут ка задњем делу ракете. Систем управљања ватром тенка Т-90 садржи и ласерски емитер који формира ласерски „левак“ са ракетом у његовом средишту. Фреквенција снопа је модулисана у различитим секторима око пројектованог левка тако да ако ракета одступи од центра, систем вођења на ракети интерпретира сигнал и уводи корекцију у путању лета, враћајући се у центар левка. Систем вођења користи тајмер тако да се ласерски левак периодично мења по питању пречника, али тако да за ракету остаје скоро константног пречника. Руска литература тврди да ПОВР Рефлекс има вероватноћу погађања циљева од 80%, на даљинама од 5000 метара. Цена пројектила у раним деведесетим годинама износила је око 40 000 долара, што је ограничило борбени комплет на 4 ракете по тенку.

Друга измена у погледу наоружања, између Т-72Б и Т-90, огледа се у усвајању даљински управљиве оружне станице за командира, пројектоване на бази оне коришћене код Т-80. Ова станица је наоружана митраљезом калибра 12,7 мм, са нишанском справом ПЗУ-7 и системом за управљање ватром ЕЦ29. Нова купола командира је добила и унапређену нишанску справу Т01-К04, која обухвата и појачивач слике за дневно-ноћну справу ТКН-4С Агат-С.

Покретљивост

Т-90 је погоњен вишегоривим дизел мотором В-84МС, који је настао као резултат даљег развоја мотора В-84-1 из Т-72Б. Снага мотора је истоветна, 840КС, чак иако је Т-90 тежи две тоне од Т-72Б. Како би се компензовала већа маса тенка, Т-90 је опремљен унапређеним торзионим шипкама. Као резултат тога, Т-90 је спорији и од Т-72Б и од Т-80У. Мада је код тенка Т-90 слабији однос снаге погона и масе тенка у односу на Т-80У, мотор је знатно поузданији од гасне турбине код Т-80У, а има и мању потрошњу горива.

Мотор В84МС

Верзије тенка Т-90

Т-90 (Објект 188), први серијски произведена верзија тенка; одликује се системом управљања ватром истоветним као на Т-80У, системом активне заштите Штора и динамичком заштитом Контакт-5. Купола и оклопно тело пројектовани по типу Т-72Б. У наоружање уведен 5. октобра 1992. године.

Т-90К (Објект 188К), верзија командирског тенка Т-90. Одликује се радио уређајем Р-163-50К „Арбалет-К“, навигацијским уређајем ТНА-4-3, артиљеријском бусолом ПАБ-2М и аутономним агрегатом АБ-1-П/28 5-В-У. У наоружање уведен 3. јуна 1994.

Т-90С (Објект 188С), извозна верзија тенка Т-90 из деведесетих година. Ова верзија нема систем Штора, уместо ког је добио допуњени блок динамичке заштите. Уграђен је и клима уређај. Од 2000. године уграђује се варена купола.

T-90С

Т-90СК (Објект 188СК), извозна верзија командирског тенка Т-90, са додатним радио и навигацијским уређајима.

Т-90С „Бхишма“, верзија тенка Т-90С за извоз у Индију. Тенк је без система Штора, са додатним блоковима динамичке заштите и погонским мотором В-92С2 снаге 1000 КС. Од 2007. године у тенк се уграђује и клима уређај.

Т-90А „Владимир“ (Објект 188А1), серијска модификација тенка Т-90, произвођена од 2004. до 2011. Уграђен је мотор В-92-С2 снаге 1000 КС, вареном куполом и топом 2А46М-5. Оклоп горњег дела чеоног оклопа оклопног тела је појачан, унапређена је оптоелектронска опрема, уграђен је нови систем за управљање ватром. У наоружање је усвојен 2005. године.

T-90A

Т-90АК „Владимир“ (Објект 188А1К), командирски тенк Т-90А, са додатним радио и навигацијским уређајима, као и са системом приказа тактичке ситуације. У наоружање је усвојен 2006. године.

Т-90А „Владимир“ (Објекат 188А2), верзија тенка Т-90А са уграђеном апаратуром ПТК-Т-2.

Т-90АК „Владимир“ (Објекат 188А2К), командирска верзија тенка Т-90А са уграђеном апаратуром ПТК-Т-1.

Т-90СА „Владимир“ (Објект 188СА), верзија тенка Т-90С за извоз у Алжир. Разликује се по уграђеном клима уређају и могућности за уградњу система заштите Штора.

Т-90КА „Владимир“ (Објект 188СКА), верзија командирског тенка Т-90СА, са додатном навигацијском опремом, системом комуникација и системом приказа тактичке ситуације Т-БМС.

Т-90АМ (Објект 188АМ), модификација Т-90А. Купола је модернизована по пројекту Прорыв-2. Разликује се по уграђеном систему за управљање ватром Калина, модернијем топу 2А46М-5, даљински управљивој оружној станици са противавионским митраљезом, систему динамичке заштите Реликт. Тенк је погоњен мотором В-92С2Ф снаге 1130 КС.

Т-90СМ (Објект 188СМ), извозна верзија тенка Т-90АМ.

T-90SM фото: vitalykuzmin.net

T-90M „Прорыв“ (Објект 188М), модификација тенка Т-90А, урађена по пројекту Прорыв-3. Кључна разлика овог тенка у односу на претходне моделе je купола, којаје нове конструкције, са вишеслојним оклопом, са простором за смештај муниције ван борбеног одељења. Уграђен је топ 2А82-1М, као на тенку Т-14 Армата, са повећаном дужином цеви. Тенк има високо аутоматизовани систем управљања ватром Калина, даљински управљиву оружну станицу УДП Т05БВ-1 наоружану митраљезом Корд МТ калибра 12,7 мм, радио уређај Р-168-25У-2 Акведук. Тенк је погоњен мотором В-92С2Ф снаге 1130 КС. Да би се заштитио од дејства непријатеља, тенк је опремљен противкумулативним решеткама и комплексом динамичке заштите Реликт. Планом је предвиђена уградња активног система заштите Арена.

T-90M

Т-90МС (Објект 188МС), извозна верзија тенка Т-90М; између осталог, разликује се по уграђеном топу 2А46М-5.

Возила на бази тенка Т-90

На бази оклопног тела тенка Т-90 израђени су тенк за извлачење БРЭМ-1, инжињеријски тенк ИМР-3М и УБИМ, тенк носач моста МТУ-90, оклопно возило за разминирање БМР-3М, оклопно возило за подршку тенкова Терминатор, самоходни вишецевни лансер ракета ТОС-1 „Солнцепек“, самоходна хаубица 2С35 Коалиција-СВ и инжињеријски робот Проход-1.

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *